Prva poseta Tita Kladovu, foto:Muzej istorije Jugoslavije

Za vreme gradnje džinovske elektrane, ali i deceniju posle toga, brojne državne delegacije posećivale su Kladovo da bi se uverile “iz prve ruke“ u uspešan preporod Jugoslavije iz siromašne u srednje razvijenu zemlju.

Prilikom dolazaka na Đerdap Josipa Broza Tita, predsednika Zambije, Mauritanije, Kenije, Centralnoafričke Republike, kafanska scena jedinog hotela preobražena je u poprište srdačnih susreta na najvišem nivou, svečanih ručkova sa hranom i pićem vrhunskog kvaliteta.

U svetlosti hotelskih lustera i reflektora kupali su se drago kamenje na manžetnama košulja junaka novog doba, biseri, slonova kost i zlatni nakit prvih dama… Zvanice nižeg ranga praktikovale su u svečanim prilikama ogrlice, narukvice i minđuše sa ohridskim biserom, spravljenog od sedefa školjki i emulzije riblje krljušti, sastojaka koji su par decenija ranije postali deo proizvodnog programa kladovske radionice za izradu sedefnih dugmadi; kod muškog dela publike isticali su se pozlaćeni ručni satovi sa brazletnama, ukrasna dugmad povezana žutim metalnim tkanjem, tursko prstenje sa crnim kamenovima. Takvi artefakti činili su male legitimacione znake ugledanja na stil “velikog vođe“ J.B.Tita.

Jednog od jelovnika sa “prijema na nivou“ seća se Tihomir Boldorac . Uglednim gostima služena su flaširana vina Tamjanika,, Bagrina, Semijon, Otonel, Buvijo, proizvedena u poljoprivrednoj školi Bukovo, sa etiketom na kojoj se nalazila slika kladovskog hotela. Na hotelskoj terasi, uz njegovo J.B.Tito i Nikolae Čaušesku posluženi su sledećim: kladovski kavijar od morune sa maslacem i tostom, musaka od mlevenih grudi divlje patke, bistra supa od goveđeg repa sa domaćim testom, ramstek “metr d’ otel“- goveđi file na žaru aranžiran deltoidom od hladnog maslaca i peršuna, mešano varivo, domaća štrudla sa makom, orasima, jabukama. Služena su i vina iz Titovog dalmatinskog vinogrja: “Cviček“ i “Rebula“.

Tito i Kaunda u Kladovu, foto:Muzej istorije Jugoslavije

Škole tih dana nisu radile a stotine dece obučene u bele perlonske košulje, sa crvenim pionirskim maramama oko vrata, satima su strpljivo čekale da najdraži gosti budu pozdravljani kišom od baštenskog cveća, pre ulaska u hotel i nakon obilnog ručka. Budni vaspitači, nastavnici, učitelji, marljivo su sprovodili instrukcije nadležnih drugova da se buketi nikako ne bacaju na predsednički automobil već ispred njega, “iz bezbednosnih razloga“.

Kroz nastojanja da se impresioniraju ugledne zvanice ponekad se i preterivalo. Prilikom posete jednog od lidera pokreta nesvrstanih zemalja sa afričkog kontinenta, hotelski stolovi u “Đerdapu“ aranžirani su brdima crvenod cveća. Karanfila i ruža, od čijeg teškog mirisa je predsednikovoj zambijskoj partnerki pozlilo, a banket je nastavljen tek pošto je more crvenih latica uklonjeno iz prostorije. Lagodni kafanski život na dunavskoj hotelskoj terasi, pre izgradnje hotela u divnoj “letnjoj bašti“, ugrožavao je, i to često, još jedan jaki miris.

Brdo cveća ispred Beti Kaunda, foto:Muzej istorije Jugoslavije

Kada je vreme postajalo tmurno, nepodnošljivi talasi vonja iz rumunske farme svinja sa susedne obale, zapljuskivali su goste. Na prvoj zabavi priređenoj mu u Kladovu krajem pedesetih godina u letnjoj bašti na Dunavu, J.B.Tito upitao je o čemu se to radi.

Pošto je dobio odgovor da je to “nusproizvod“ rumunske farme, umirio je domaćine konstatacijom kako bi lepo bilo da i odavde tako nešto zamiriše, što je poneko doživeo kao simbolično izražavanje “uzvratiti istom merom“. Leta 1972, sedeći na hotelskoj terasi u društvu predsednika Rumunije N. Čaušekua, jugoslovenski predsednik našao se u prilici, na njegovo pitanje “šta je sad ovo“, odgovoriti da se radi o mirisu rumunskog svinjca. Umesto komentara usledio je blagi naklon glave kao znak razumevanja.

Epilog: u rekordnom roku, pošto se rumunski vođa vratio u svoju domovinu, farma svinja dislocirana je daleko od dunavske obale.

“Najveći sin našeg naroda“, kako je Tito oslovljavan u svojoj poslednjoj domovini, propustio je da efektno reši još jedan problem zagađenja životne sredine, sa mnogo pogubnijim posledicama po zdravlje ljudi no organski miris rumunskog kolhoza. Radi se o isparenjima vodonik- sulfida iz obližnje fabrike teške vode, protivno elementarnim normama međunarodnog prava podignute na samoj državnoj granici, na rumunskoj obali. No to je već enigma rešiva za neku novu garnituru državnih lidera prilikom eventualne reprize susreta iz 1972, naravno ponovo na dunavskoj terasi ovdašnjeg hotela koju opasne mikročestice povremeno, nošene istočnom ružom vetrova zapljuskuju.

O jednom od problema vezano za gostovanje JB Tita govori Sibin Ilić, tadašnji predsednik Skupštine opštine Kladovo:

-Sutradan je Tito valjao u lov na rumunskoj strani. Rumuni se uprpili. Neki njihov iz protokola došao je kod mene: ‘Nevolja velika! Ne možemo da nađemo mečku koju će vaš predsednik da odstreli…

– Lako je za to, evo ti 100 maraka, idi kod onih mečkara nizvodno od T.Severina, mečke koliko voliš, vode ih po vašarima!‘ Poslušao me je, ali kao da i nije. Lov je odložen, mečka je preživela. Nije joj bilo suđeno da se Tito s lovačkom puškom i nogom preko nje mrtve slika za novine.“

Titi sa Sibinom Ilićem, čovekom koji mu je pronašao mečku za odstrel, foto:Muzej istorije Jugoslavije

Medveda kao i ljudi u ovom kraju ima sve manje, kao uostalom i učenja na sopstvenim greškama iz prošlosti.

ŠTAFETA – KAJAKAŠKO DRUŠTVO KLADOVO

Kult ličnosti doživotnog predsednika Jugoslavije građen je decenijama, sa značajnim uporištem u događajim na području kladovske regije. Jedan od prvih znamena deklarisane odanosti predstavljalo je prenošenje Titove štafete kroz šerdapske brzake u vreme sukoba sa Staljinom, čijoj interesnoj sferi je pripadala susedna Rumunija.

Novinski članak iz ranih pedesteih sadrži vest: “Kajakaško društvo Kladovo broji oko 40 članova, od kojih 15 aktivno trenira. Društvo raspolaže sa pet kajaka a stavilo je sebi u zadatak da ovoga leta nabavi još osam. Od svog osnivanja 1948 godine, društvo je pokazalo dobre rezultate, ako se uzme u obzir to da nije imalo nijendog stručnjaka ili bar druga koji bi i najmanje poznavao ovu granu sporta. Naročito u ovoj godini društvo je počelo sa ozbiljnim radom. Jedan od prvih uspeha ove sezone je da je Toma Jakovljević preneo štafetu kroz Sipski kanal. Ovo je prvi uspeli pokušaj da se kajakom prođe kroz ovaj kanal. Još 1942. godine Nemci su pokušavali da kajakom prođu kroz kanal, ali su se svi podavili. Posle toga činjeno je još nekoliko pokušaja ali bez uspeha. Tek posle 10 godina mladi kajakaški klub u Kladovu, uspeo je da omogući uslove za treniranje drugu Jakovljeviću tako da je ovaj mladi kajakaš preduzeo opasan i težak podvig: proboj kroz Sipski kanal. Boreći se sa brzom vodom i limanima u kanalu, drug je uspeo da prenese štafetu, ali čim je izašao iz kanala, dočekao ga je jedan rumunski brod, koji je pokušavao da ga zaobilaženjem pritera rumunskoj obali. Videći da nema uspeha brod je i dalje pokušavao da jakim manevrisanjem pored kajaka izazove velike talase i na taj način ga potopi. Ali zahvaljujući veštini i upornosti mladog kajakaša Jakovljevića, koji je sebi u zadatak stavio po svaku cenu preneti štafetu kroz kanal sve su smetnje i drski pokušaji rumunskog broda savladane a štafeta je na vreme stigla na cilj.“

Štafeta koju je Toma Jakovljević prevezao kajakom kroz Đerdap danas je deo postavke Muzeja istorije Jugoslavije u Beogradu.

Autor: Ranko Jakovljević

 

 

IZVORtkmagazin
PODELI

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here