Velikogospojinski post uvek počinje na Sveti Makaveji (14. avgusta) i traje 14 dana, a završava se praznikom Uspenja Presvete Bogorodice, 28. avgusta. Ovaj praznik u narodu je poznat i kao Velika Gospojina, po čemu je ovaj post dobio ime, mada se naziva i Uspenjski ili Bogorodičin post.

Velikogospojinski post uvek traje dve nedelje, jer je još na Konstatinopoljskom saboru, održanom 1166. za sve pravoslavne hrišćane, saglasno drevnim postavkama, potvrđeno je da bez prekidanja čuvaju i poštuju Bogorodičin post od 14. do 28. avgusta. Nekada su tokom ovog posta, koji spada u stroge postove građanskim zakonima bile zabranjene javne priredbe i spektakli.

Po strogosti Velikogospojinski post spada u red strožijih postova, odmah posle Velikog tj. Časnog posta. Ovaj post se posti na vodi i presnoj, ili hrani pripremljenoj na vodi, bez korišćenja ulja, ribe i vina, koji su dozvoljeni samo subotom i nedeljom, kao i na praznik Preobraženje Hristovo (19. avgust).

Za hrišćane post nije samo uzdržavanje od masne i mrsne hrane, već ima prvenstveno duhovnu dimenziju i ogleda se u uzdržavanju od rđavih misli, reči i dela, te pojačanju molitava i činjenju dobročinstva.

Duhovno se nad telesnim naročito naglašava tokom posta, kada duhovnim očvršćavanjem i molitvama čovek umanjuje mogućnost svesnog ili nesvesnog činjenja greha.

IZNOŠENjE ČASNOG KRSTA

Ovaj praznik ustanovljen bi dogovorno od Grka i Rusa, u vreme cara grčkog Manuila i knjaza ruskog Andreja za spomen istovremene pobede i to: Rusa nad Bugarima i Grka nad Saracenima. U obe te vojne nošeni su s vojskama krstovi, iz kojih su zasvetlile luče nebeske. Zato se ustanovi, da se 1. avgusta / 14. avgusta iznosi krst iz crkve Svete Sofije, najpre u sredinu crkve a po tom i na ulice, radi poklonjenja naroda i radi spomena čudotvorne pomoći krsta u bivšim ratovima. No, ovo nije bio običan krst no pravi Časni Krst, koji se čuvao u hramu carskog dvora. 31. jula / 13. avgusta prenošen je Časni Krst iz carskog dvora u Sv. Sofiju, a odatle posle nošen po ulicama radi osveštanja zemlje i vazduha. Najzad 14. avgusta / 28. avgusta ponovo je vraćen u hram carske palate.

SVETI MUČENICI MAKAVEJI

Sveti Makaveji postradaše za čistotu vere izrailjske od cara Antioha zvanog od jednih Epifanos (prosvetljeni), a od drugih Epimanis (bezumni). Zbog velikih greha u Jerusalimu, a naročito zbog otimanja oko vlasti arhijerejske, i zločina, učinjenih prilikom tog otimanja, popusti Bog veliku bedu na sveti grad. Antioh htede pošto po to da nametne Jevrejima idolopoklonstvo jelinsko na mesto vere u jednoga živoga Boga, i činjaše sve u tome pravcu. Pomagahu tu njegovu misao i neki verolomni arhijereji i druge starešine jerusalimske. Jednom dođe sam car u Jerusalim i naredi, da svi Jevreji jedu svinjsko meso, protivno zakonu Mojsijevu. Jer jedenje svinjskog mesa beše očigledan znak, da se neko odrekao vere izrailjske. Starac Eleazar, sveštenik i jedan od sedamdeset prevodioca Starog Zaveta na grčki jezik, nije hteo jesti svinjsko meso. Zbog toga je bio mučen i u ognju spaljen. Vraćajući se u Antiohiju car uze sobom sedam sinova, zvanih Makaveji, i majku njihovu Solomoniju. Sedam braće Makaveja zvahu se: Avim, Antonin, Eleazar, Gurije, Evsevon, Alim i Markel. Na oči majke opaki car mučaše jednog po jednog sina, derući svakome kožu s lica i bacajući ih potom u oganj. Oni svi hrabro pretrpeše muke i smrt, no vere se svoje ne odrekoše. Najzad i majka, kada vide i svog poslednjeg trogodišnjeg sina u ognju, i sama skoči u oganj i izgori, predavši dušu Bogu. Svi postradaše za veru u jednog živoga Boga oko 180. godine pre Hrista.

 

PODELI

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here