Živojin Bolbotinović pokazuje svoju kuću u staroj Tekiji

Živojin Žika Bolbotinović, vlasnik “Tekijanke“,hotela na Dunavu,  broda i lanca maloprodajnih objekata, završio je samo šest razreda osnovne škole. Đačko doba pamti po želji za parčetom hleba koju su gradska deca dobijala za užinu, po omalovažavanju od strane učitelja, po mirisu njemu nedostižne šoljice bele kafe, po nepravdi koju je doživljavao jer je seljačko dete…

 Živojin uzdahnu, po poče svoju priču o polasku u Osnovnu školu u staroj Tekiji:

-Uopšte se ne sećam dana kada sam krenuo u prvi razred. Samo pamtim koliko sam trpeo omalovažavanja, kao i sva seljačka deca. Još u startu bili smo podeljeni u dva tabora – đaci čiji su roditelji radili u državnim službama (tada je sve bilo državno, počev od prodavnica do fabrika), i nas čiji su roditelji bili seljaci – govori Živorad, a po njegovom pogledu se vidi da se vratio u detinjstvo.

 

 ŽELJNO JE ČEKAO DA MU NEKO DETE PRUŽI ZALOGAJ HLEBA

Seljačka deca, kojih je u razredu od oko 50 učenika bilo 10-15, razlikovala su se od dece čiji su roditelji bili zaposleni. Najpre po odeći: Živojim i njegovi mali drugovi imali su opanke (najčešće pocepane), a ostala deca cipele; nosili su i zimi i leti vunene čarape, dotrajala stara garderoba sa zakrpama jako je mirisala na stoku, čak im je i kosa mirisala na štalu. Ipak, to je bila najbezazlenija razlika.

-Baš preko puta škole, sećam se, bila je menza ali samo za decu čiji su roditelji bili zaposleni. Oni su imali besplatne obroke, valjda je država tako pomagala radnike. Mi bismo seli preko puta menze i posmatrali kako jedu. Čini mi se da i sada pamtim miris bele kafe koju su dobijali, a mi smo očajnički želeli bar po jedan gutljaj. Jeli su i džem namazan na hleb, a meni je hleb bio kao poslastica. Čekao sam da neko ne može sve da pojede, pa da mi da preostali zalogaj hleba. To iščekivanje nikada neću zaboraviti. A pored menze bila je i pekara. Kako je samo mamio miris hleba… Mi nismo imali šta da pojedemo jer nismo nosili užinu od kuće. Nije imalo šta da ponesemo…– priseća se Živojin.

Jedan od njih je uspeo da neopaženo uđe u menzu želeći da dobije hleb i belu kafu, ali ga je učitelj video i izbacio napolje.

Koliko su Živojin i njegov brat i sestre bili željni hleba govori i sledeći događaj:

U njihovoj porodici uvek se jeo isključivo kačamak. Majka bi umesila hleb samo za slavu ili povodom nekog velikog događaja, svega par puta godišnje. Jedne večeri je tako opekla hleb, a Živojin, njegov brat i sestre su plakali da im bar malo odseče. Majci se steglo srce, ali morala je da sačuva hleb. Napravila im je ogromnu činiju kačamka i kazala da će dobiti hleb čim pojedu sav kačamak.

-Počeli smo da jedemo što smo brže mogli, ali nikako da se vidi dno posude. Jeli smo na silu sve sporije i sporije, i tako jedan za drugim zaspali za stolom – kaže Živojin.

 

DO ŠKOLE I NAZAD PEŠAČIO 12 KILOMETGARA

 Živojin je u doba dok je išao u školu najčešće živeo u staroj Tekiji, ali po potrebi zbog čuvanja stoke i radova u polju, živeo je i na salašu udaljenom od škole oko šest kilometara. Tada je u jednom danu pešačio po 12 kilometara do škole i nazad.

-Želim da dodam da smo mi, seljačka deca, imali zelene zdravstvene knjižice da bi se razlikovali od dece radnika. Tako SMO i kod lekara čekali mnogo duže jer bi uvek na kraju primali nas sa zelenom knjižicom. Ipak, u školi su devojčice bile korektne prema nama, iako smo se u svemu razlikovali. Mene je bilo sramota jer sam uvek mirisao na stoku koju sam čuvao. Recimo, bio sam peti ili šesti razred i na salašu sam čuvao stoku. Otac bi me pustio u školu u 12,15 sati, a nastava je počinjala u 13 sati. Ja sam morao da trčim, znojio sam se, bio umazan, ali su neke drugarce toliko bile dobre da su se pravile da sve to ne primećuju. Te drugarice, iako iz radničke porodice, čak su mi pisale i domaći zadatak – seća se Živojin.

On i ostala seljačka deca na času fizičkog samo su stajali u stranu i nikada nisu vežbali jer nisu imali šorceve, a mnogi od njih čak ni donji veš.

-Naš učitelj Duško je bio dobar čovek. Ja sam imao samo jednu svesku za sve predmete. Učio sam sam, roditelji nisu ni znali da mi pomognu niti su imali vremena. Učio sam kada bih stigao od posla i kako sam znao. Bio sam mnogo loš đak, jedva sam prelazio iz razreda u razred. Sva seljačka deca uglavnom su bila najgori đaci. Međutim, niko od nas nije zaslužio toliko ponižavanja od strane nastavnika.

Kada je bio u petom razredu, nastavnici bi jedva dočekali seosku decu da ih ponize. Uglavnom bi govorili “Sedi drvo na drvo“. Tako, čak i ako bi neko dete sa sela znalo gradivo, od straha se nije javljalo da ne bi bilo ponoženo.

 

VOLEO DA RAZNOSI MLEKO JER BI PONEKAD DOBIO BONBONU

Živojin se priseća:

-Jedino su nas poštovale nastavnica srpskog Draginja Simić i nastavnica geografije Jugovićka koja je još živa. Kod te Draginje Simić ja sam nosio mleko svakodnevno. To sam od početka škole radio, raznosio mleko po zgradama. Mnogo sam voleo tu svoju obavezu. Neko bi mi dao bonbonu, a ja sam željno gledao kada mi otvore vrata. Nije to bilo često, ali se događalo. Neko bi me čak pozvao unutra i poslužio sokom. Tako sam prvi put u životui video kalendar i čudio se šta je to. Ne znam zbog čega se baš kalendara sećam… Tada sam prvi put video i kupatilo, do tada nisam ni znao da to postoji. Znam da sam se neopisivo čudio jer u kući koriste wc, to mi je bilo strašno neobično – kaže Živojin.

Seljačka deca bila su ponižavana na sve načine, pomalo i zbog toga što su svi bili loši đaci. Njih nikada nisu pozvali da učestvuju na sletu, nisu ih primali u hor, niti u druge sekscije, nisu se fotografisali sa učiteljem. Živojin se seća da su ih samo jednom, zajedno sa radničkom decom, vodili da dočekaju titovu štafetu.

-Za sve nevolje koje su se događale u školi uvek su krivili decu seljaka. Recimo, za vreme fizičkog su se radnička deca svukla u šorts, a ostalu garderobu poređala na gomilu. Tada je jednom detetu neko ukrao pare. Pošto mi nismo radili fizičko, odmah se posumnjalo na neke od nas. Nastavnik je tada pozvao nekoliko “sumnjivih“ seoskih dečaka i naredio im da priznaju krađu. Oni to nisu učinili, a nastavnik je dohvatio šestar za tablu koji je dug oko jedan metar i jedno po jedno “sumnjivo“ dete počeo da guši. Stavio je početak šestara učeniku na vrat i stiskao koliko je mogao. Te dečake je mučio de večernjih sati pa su roditelji pošli u školu da ih traže. Kasnije su ti naši drugari prestali da dolaze u školu i ceo incident je zataškan – govori nam Živojin.

/ostatak teksta možete pročitati u štampanom izdanju/

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here