Braća Slađan, Ivan, Aleksandar i Jasmin

Njih sedmoro žive u jednoj sobi. Nemaju kupatilo. Struja im je isključena…

Ovo je priča o četvorici đaka pešaka koji do škole pešače dva kilometara, a zimi ih otac brani od vukova i šakala…

U selu Alun, koje se nalazi 10 kilometara od Brze Palanke a 40 kilometara od Kladova, u neviđenom siromaštvu živi sedmočlana porodica. Najstarija je baka Mitra koja ima 87 godina, a već tri godine uopšte ne čuje i ne vidi. Njen sin Ljubiša Božinović i snaja Velinka imaju četvoricu sinova: Slađan(11), Ivan(9), Aleksandar(8) i Jasmin(7). Njih sedmoro živi od oko 20.000 dinara socijalne pomoći. Nedavno im je isključena struja zbog duga od 65.000 dinara.

Žive u kući pravljenoj od blata. Žive u jednoj sobi. Žive bez kupatila…U sobi plafon od plastike samo što nije pao, iscepane I od upotrebe razglavljene krevete samo čudo drži da se ne raspadnu, pod je od utabane zemlje, a prekrivaju ga poderane krpe I prastari iscepani tepisi…Dve pohabane fotelje podaprte daskama, sto, tri kreveta I regal iz prošlog veka su sve što ovi ljudi imaju.

Baka Mitra spava u krevetu sa dvojicom najmlađih unuka, ostala dvojica braće san nalaze u drugom krevetu, dok roditelji spavaju u trećem krevetu. U toj sobi jedu, kupaju se u koritu, deca pišu domaći…

-Eto, mučimo se…A deca su vrlo dobri đaci. Domaći se piše pod svećom, rano sad padne mrak. Ja idem u nadnicu, kapne po neki dinar. Ne biram posao, dal’ su drva, dal’ je rad u polju, srećan sam kada me neko pozove…- počinje da govori otac Ljubiša.

On je usvojen. Njega je baka Mitra usvojila kada je imao samo dva dana. Zbog toga je on, kako kaže, još više poštuje I pazi, neguje, trudi se da joj ništa ne zafali.

-Baku deca obožavaju. Ona je slepa, ne vidi 100 posto, dečica je vode I paze kao d aim je ona majka – kaže Velinka.

Najstariji dečak Slađan ide u školu u Brzoj Palanci I smešten je u Internatu. Tamo mu je obezbeđen I smeštaj I hrana.

-Tuga mi natapa srce jer ga šaljemo bez dinara u džepu. Druga deca kupe sok, pojedu čokoladu, a on može samo da gleda. Jedva sakupimo para da ih nekako obučemo – kaže majka Velinka.

Otac Ljubiša dodaje da deca nikad nisu gladna. Sade luk, pasulj, krompir…

-Bojao sam se godinama da nam socijalna služba ne oduzme decu zbog naše nemaštine. Dai h ne razdvoje, smeste u hraniteljsku porodicu. Borio sam se i rukama i nogama da oni uvek imaju šta da pojedu – kaže Ljubiša.

Trojica mlađe braće pešače do škole dva u kilometra, I još dva do kuće. Zimi, kažu, tata uvek ides a njima jer prilaze šakali I vukovi. Zbog smetova, ponekad u jednom pravcu putuju po dva ipo sata…

-Mnogo nam je teško što nam je isključena struja. Molio sam u opštini da nam pomognu, ali za sada ništa. Spas bi nam bio kada bismo imali, recimo, stado ovaca, pa malo prodamo jagnjad, malo mleko I sir. Imamo pašnjake, mislim da bi nas to spasilo – kaže Ljubiša.

Osim trošnih štala I još trošnije kuće, ova porodica ima jednu kravu, dve ovce, tri koze I nekoliko kokošaka.

-Pre mesec dana sun am uginule četiri svinje, verovatno neka bolest, a zbog dece smo ih očuvali. Ali, neka, važno das mo na okupu, das u deca zdrava…-kaže Ljubiša pognute glave.

Dečaci stidljivo gledaju u pod. Na pitanje šta bi voleli da imaju jedino, gotovo šapatom odgovara Slađan:

-Voleo bih da imamo kompjuter…

Ako ima dobrih ljudi, možda će se Slađanu I ostvariti želja…

HUMANITARNA POMOĆ

Ova porodica je do sada u par navrata od opštine dobijala po 5.000 dinara. Crveni krst im donosi odeću I pakete namirnica I sredstva za higijenu. Dobrotvorna fondacija Srpske pravoslavne crkve ‘’Čovekoljublje’’ im je kupila traktor.

-Oni su hteli I da nam sazidaju montažnu kuću, ali zbog nerešenih imovinskih odnosa to nije bilo moguće – kaže Ljubiša I dodaje:

-Čuli smo I da majka Mitra ima pravo na nekakvu tuđu negu, ali moramo da odemo u Bor, a nemamo put…

 

IZVORtkmagazin
PODELI

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here