Stanislav Krakov

Stanislav Krakov, oficir, književnik, publicista, novinar, filmski režiser, „srpski Hemingvej“, u jednoj enciklopediji “veliki junak ratova“, a u drugoj, posle Drugog svetskog rata „narodni neprijatelj“, od srpskih režima hvaljen, slavljen, osporavan i osuđivan rođen je 29. marta 1895. godine u Kragujevcu. Njegov otac, Zigmund, (Aleksandar) Krakov bio je Poljak, spominjan i kao lični lekar kralja Petra I, a majka Persida, sestra Milana Nedića. Stanislav Krakov je u osnovnu školu krenuo u Knjaževcu da bi je nastavio u Zaječaru 1905. godine, a zatim se porodica preselila u Kladovo, a iz tog, tada malog ribarskog mesta u Beograd… Napisao je : Kroz buru, roman, 1921;Krila, roman, 1922;Kroz Južnu Srbiju, 1926; Naše poslednje pobede, 1928;Čovek koji je izgubio prošlost, roman (rukopis nije sačuvan);Plamen četništva, 1930; Milan Nedić, u dva toma – prvi 1963, drugi 1968…Crveni Pjer, zbirka pripovedaka; memoare „Život čoveka na Balkanu“.
Kao učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, ranjavan je 17 puta i više puta odlikovan.

Сродна слика

Snimio je nekoliko dokumentarnih filmova, a posebno se ističe film o Prvom svetskom ratu „Za čast otadžbine“ (1930)- Istinsko umetničko delo koje pleni autentičnim prikazom smutnih vremena i bolnih događaja, bez sumnje je je najbolji dokumentarni film snimljen u vreme Kraljevine Jugoslavije. Bio je urednik „Politike“, direktor časopisa „Vreme“ i direktor Radio Beograda (1940‒1941). Posle rata živeo je u Francuskoj i Švajcarskoj.

O detinjstvu u Kladovu pisao je na starnicama “Života čoveka na Balkanu“ :

…Moj otac je iznenada dobio premeštaj iz Knjaževca za graničnu tvrđavu Kladovo na Dunavu. Bio zadovoljan ovom promenom jer je u Kladovu imao da bude ne samo vojni lekar već i jedini lekar za čitav taj srez.
Kao na Divljem Zapadu, putovali smo tri dana u jednom zatvorenom fijakeru od Knjaževca do Kladova kraj granične reke Timoka i potom kroz guste hrastove šume u Krajini koje nikada nisu bile bez hajduka…
Dobili smo veliku zasebnu kuću koja je ovde, kao u kolonijama, zbog mnogobrojnih zmija, bila visoko izidana tako da se u nju moralo ulaziti preko više kamenih stepenica. Zmije su, u prvo vreme, bile pravi košmar za mene, a za moju majku čitavog našeg boravka u Kladovu. Ja sam se vremenom na njih navikao. Bilo ih je svugde. Svakog dana smo ih nalazili u ostavi i kujni, koje su bile u zasebnoj zgradi, gde su tražile mleko, visile sa greda tavanice, podvlačile se pod ormane, ulazile u sanduke. U štali gde je bio konj moga oca, seiz nikad nije smeo da zavuče ruku u seno da ne bi naišao na zmiju. Ali ih je najviše bilo između kamenja ogromnih gradskih bedema, ispod kojih su bili duboki kazamati, koji su ranije služili kao zatvor. Baš u kazamatu, najbližem našoj kući, u kome smo držali kokoši, bio je ranije zatvoren, posle pobune Istočne Srbije 1886. godine protiv kralja Milana, kasnije čuveni srpski državnik Nikola Pašić.
Za mene je kladovska tvrđava bila obećana zemlja. Prisustvo velikog broja vojnika, u čiji sam život voleo da se umešam i da ga delim, ogromni topovi na bastionima, citadela usred tvrđave, sa visokim kulama i visećim mostom, u koju se ulazilo samo bosonog ili u papučama jer je bila puna desetina tona eksploziva i baruta, podzemni lagumi, sve je to za mene bilo čudesno. Najveći broj civilnih pacijenata moga oca bili su alasi- ribari i zato nam je sto bio uvek pun kavijara i najbolje dunavske ribe. Ribari su naučili moju majku da peče kečigu, umotanu u pergament, na ražnju na tihoj vatri, te je to postalo moje najomiljenije jelo.

Резултат слика за stanislav krakovTu sam prvi put došao u dodir sa inostranstvom- ako se tako može nazvati, Kladovo je bilo na tromeđi. Čamcem sam često prelazio u Turn Severin, u Rumuniju, ili u Oršavu, samo nekoliko kilometara dalje, u Austro-Ugarsku. A između te dve za mene strane zemlje otrkio sam još jednu: Tursku. Bolje reći, jedan izgubljeni deo Turske. Tu, kraj Oršave, u sred reke pune vrtloga, kao enklava, bilo je malo utvrđeno ostrvo Adakale, poslednji ostatak turske vladavine na Dunavu. Kada sam se prvi put iskrcao iz velikog ribarskog čamca, koji je jedva održavao ravnotežu usred jakih brzaka, u zelenilo ovog malog otoka, kao da sam došao u jednu zemlju koja je bila iz druge epohe i sa drugog kontinenta. Adakale je teorijski pripadalo Turskoj, ali na njemu, sem jednog šefa mesta, koji je bio kao šef jedne velike porodice, uopšte nije bilo vlasti. Ni policije, ni carine, ni suda, ni bolnice. Ljudi su živeli tihim, nepromenjenim životom. Zalivali su svoje bašte i čuvali nekoliko ovaca i potom dolazili u centar pred jedinu kafanu, pod rascvetalim drvećem, da tu lagano srču kafu ili jedu rahatlokum. Život je na njih potpuno bio zaboravio… Tek posle Balkanskih ratova /1912-13/ Austro-Ugarska je posela ostrvo i upoznala ga sa svim obavezama, zakonima i dužnostima koje moderna država nameće svojim podanicima….
…U leto 1906 bio sam završio četvri razred osnovne škole u Kladovu kao najbolji đak. Upravitelj škole Milić bio je zahvalni pacijent moga oca. Trebalo je sada da na jesen otputujem za Beograd kod svoje babe i ujaka da bih tamo učio gimnaziju. To je bilo poslednje leto moga srećnog detinjstva u kladovskoj tvrđavi….

Резултат слика за stanislav krakov

O njemu je pisano: Krakov je čovek čudesne životne i idejne vertikale. Uvek je bio ispravno opredeljen i svesno žrtvovan za srpsku ideju. Bio je primer kako se treba boriti, kako treba pisati, kako treba politički delovati i kako treba verovati u hrabrost. U njemu je stvorena sinteza nacionalnog, modernog, tradicionalnog, desnog i hrabrog Srbina koji svojim primerom negira tezu ovdašnjih književnika da je samo antinacionalno pisanje u žanrovskom rasponu od „posttitoizma“ do antiratnih dodvoravanja jedina srpska književnost koja vredi i koja vlada ovdašnjom scenom.

Nosilac je odlikovanja: Beli orao sa mačevima 4. stepena; dve zlatne medalje za hrabrost; Oficir rumunske krune; nosilac Albanske spomenice; Krst milosrđa.

1944. godine emigrirao je u Austriju, a potom u Francusku, gde je nastavio da živi. U Beogradu je, u odsustvu, osuđen sa smrt streljanjem.

Umro je kao zaboravljeni emigrant u Švajcarskoj, 15. decembra 1968. u potpunoj bedi.

Autor: Ranko Jakovljević

IZVORtkmagazin
PODELI

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here