Psiholog Ralf Hertvig i njegove kolege s berlinskog Instituta Maks Plank proučili su podatke iz Ankete o starenju u sklopu koje je u razdoblju od 1990. do 1993. godine ispitano više od 500 osoba starijih od 70 godina, a podaci su praćeni do 2009. godine.
Ustanovili su da je polovina deka i baka koji su povremeno brinuli o unucima bila živa i 10 godina nakon prvog razgovora, a oni koji to nisu upražnjavali, kao i oni koji nisu imali unučadi, umrli su u predstojećih pet godina.
 Rezultati ranijih studija u sklopu kojih su dede i bake bili zaduženi za celodnevno čuvanje unuka pokazali su da je takav zadatak za njih bio vrlo stresan i iscrpljujuć.
Potrebno je pronaći zlatnu sredinu„, kaže Hertvig, dodajući da bi trebalo slušati unutrašnji glas. „Očekivanje bilo čega zauzvrat moglo bi vrlo brzo rezultovati frustracijom ako ne usledi neka vrsta zahvalnosti.
Erhard Hakler, direktor nemačkog Nacionalnog udruženja starijih osoba (DSL), i sam deda, kaže da ga povremena briga o unucima održava mentalno i fizički zdravijim.
Jednostavno učestvujte u svemu, bez obzira na to da je li reč o društvenoj igri ili odlasku na bazen. Jer, bez unuka to verovatno ne biste činili„, kaže.
Istovremeno ističe da nema ničeg neobičnog u tome što niko od deka i baka ne želi da bude „bejbisiter“ 24 sata, te da to treba jasno istaći na samom početku.
Svojoj deci možete reći: Volimo unuke, ali podizali smo vas i sad nam treba malo slobodnog vremena za nas same„, predlaže Hakler.
U procesu starenja važno je osećati se cenjenim i potrebnim, te imati osećaj vrednosti bez obzira na to ispunjava li vas čuvanje unuka ili neki drugi angažman, zaključuje Englert.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here