Gotovo na samom početku Novog zaveta, u Jevanđelju od Mateja, nalazi se pet pravila koja se tiču zaklinjanja:

(5,33): Još ste čuli kako je kazano starima: Ne kuni se krivo, a ispuni što si se Gospodu zakleo.
(5,34): A ja vam kažem: Ne kunite se nikako, jer je presto Božiji.
(5,35): Ni zemljom, jer je podnožje nogama njegovim; ni Jerusalimom, jer je grad velikog cara.
(5,36): Ni glavom svojom ne kuni se, jer ne možeš ni dlaku jednu belom ili crnom učiniti.
(5,37): Dakle, neka bude reč vaša: da, da; ne, ne; a što je više od toga od zloga je.

U Mojsijevom zakonu je nekoliko zabrana protiv krivog zaklinjanja Božjim imenom. Zaklinjati se Božjim imenom značilo se da je on tvoj svedok da govoriš istinu.

Nepriličnost krivog zaklinjanja Božjim imenom, Jevreji su pokušavali izbeći zaklinjući se nebom, zemljom, Jerusalimom ili svojom glavom. Hristos osuđuje takvo izigravanje Zakona kao čisto licemerje i zabranjuje svaki oblik zakletvi u svakodnevnom razgovoru.

Hrišćaninu zakletva nije potrebna. Njegovo Da treba da znači Da, a njegovo Ne treba značiti Ne. Upotrebiti jače reči znači dopustiti Đavolu (Zlome) da upravlja našim životima. A hrišćanin ni pod kojim uslovima ne sme lagati.

Ovi stihovi takođe zabranjuju svako zamagljivanje istine ili prevaru.

Hristov Zakon, međutim, ne zabranjuje polaganje zakletve na sudu. I sam je Isus svedočio pod zakletvom pred velikim sveštenikom (Mt 26,36). I Pavle je upotrebio zakletvu da bi Boga pozvao kao svog svedoka da je ono što piše istinito (2 Kor 1,23; Gal 1,20).

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here