Džon Pointer upravo je izgubio svog najboljeg prijatelja. Njegov pas Beni je uspavan nakon duge borbe sa rakom.

Džon je na svoj fejsbuk postovao oproštajno pismo napisano iz Benijeve perspektive, za svog omiljenog boksera. Ukoliko pažljivo čitate, možete da primetite da je pismo deklaracija ljubavi za Benija od Džona.

„Juče je bio čudan dan. Nisam mogao da ustanem iz kreveta. Čovek sa kojim živim me je podigao. Pokušao sam da postavim noge ispod sebe, ali nisu htele da funkcionišu. On je rekao, „Ne brini, držim te drugar“, poneo me je niz stepenice i kroz ulazna vrata. To je bilo tako lepo od njega. Baš sam morao da piškim, uradio sam to odmah tu gde me je spustio. Normalno to ne bih uradio, ali obojica smo odlučili da ovoga puta napravimo izuzetak od pravila.

Počeo sam da koračam ka parkingu gde ostali psi odu da obave veliku nuždu. Osećao sam kako mi se šape vuku po zemlji. „Kako čudno“, pomislio sam. Onda odjednom, morao sam odmah da to uradim. Nasred parkinga. Normalno, to nikada ne bih uradio, to je protiv pravila.

Moj prijatelj je očistio nered. On je dobar u tome. Osećao sam se posramljeno, pogledao sam ga, a on je rekao, „Hoćeš da nastaviš da hodaš, ortak?“ Jesam, ali bilo je iznenađujuće teško. Dok smo stigli do kraja parkinga, vrtelo mi se u glavi. Pokušao sam da se popnem uz malu uzbrdicu i malo mi je falilo da padnem. Nisam mogao da shvatim šta nije u redu.

On se opet sagnuo i stavio svoje ruke ispod mene. To je bio lep osećaj. Podigao me je i nosio do kuće. Još uvek sam bio zbunjen, a glava mi je bila lagana, ali mi je bilo drago što ne moram da hodam nazad do kuće. Odjednom mi je to delovalo kao nemoguća distanca za preći.

Bilo mi je jako drago kada sam legao u svoj krevet. Moja osoba me je pomazila i rekla, „Držim te ortak, tu sam.“ Volim kako se osećam tada. Znam da se i on dobro oseća. On čini sve nekako boljim.

Opipao mi je šape i dodirnuo njušku. Pitao me je, „Druže, jel ti je hladno?“ Bilo mi je. Lice mi je bilo hladno, moje šape su bile hladne. On je poslao poruke nekim ljudima i vratio se da me mazi.

Nekoliko minuta kasnije, još jedna osoba je došla. On mi je jedan od omiljenih ljudi i njegovo ime je Džej. On me je mazio i rekao mojoj osobi, „Da donesem ćebe?“ Pokrili su me i vaaauv…to je bio lep osećaj. Opustio sam se, a obojica su me mazili, ali su obojica su zadržavali suze.

Nikada nisam želeo da oni plaču, to mi slama srce. Moj je posao da činim sve da se oni osećaju bolje, ali samo sam bio malo umoran, i bilo mi je hladno. Upadao sam u san i budio se, a oni su uvek bili tu, da budu sigurni da sam ok i pričali su jedan sa drugim.

Tokom celog dana, moja osoba je zvala neke ljude i stalno je bila uz mene. Čuo sam ga kako govori, „9 ujutru sutra…ok…da…javiću ako se nešto promeni. Hvala vam doktore MekDonald.“ Onda je zvao još nekoga i rekao, „Žao mi je, ali moram da otkažem plan za večeras.“ I dok sam upadao u san, mislim da sam ga opet čuo kako plače.“

„Uveče, još mojih omiljenih ljudi je došlo. Svi su bili tako puni ljubavi. Polizao sam njihove suze kada bi se dovoljno približili. Šaputali su slatke stvari u moje uvo i govorili da sam dobar dečko.

Kasnije tokom večeri, osećao sam se dovoljno dobro da ustanem i prošetam do vrata da vidim ko dolazi. Bilo je napornije nego što se sećam da je bilo pre, ali voleo sam sve da ih vidim. Čuo sam moju osobu da kaže nešto kao, „Ovo je prvi put da je ustao sam danas.“ Svima je bilo drago da sam ustao iz kreveta. I meni je bilo drago, ali nakon što je uzbuđenje nestalo, bilo mi je jako naporno da se krećem naokolo.

Kada je poslednji posetilac otišao, moja osoba me je izvela napolje da obavim kako je on govorio, „moja posla.“ Vratili smo se unutra i kada smo stigli do stepenica, delovalo mi je kao da ih ima duplo više i kao da su duplo više nego što se sećam. Pogledao sam u moju osobu, i on je pogledao u mene. Rekao je, „Ne brini, imam te druže“, i poneo me je gore.

Onda je postalo još bolje! Umesto da spavam u svom krevetu, on me je pozvao da spavam u NJEGOVOM krevetu. Da ponovim: Smeo sam da spavam u krevetu sa mojom osobom! Obično svako spava u svom, ali prošle noći smo se ušuškali i bilo je tako divno biti blizu njega. Pomislio sam, „Ovde ja pripadam. Nikada ga neću ostaviti.“ Nisam se baš najbolje osećao i bilo mi je ponekada teško da dišem.

„Čini mi se kao da je počelo pre nekoliko meseci. Igrali smo se dobacivanja i ja sam se odjednom onesvestio. Ne znam šta se dogodilo, ali mislim da sam prestao da dišem. Čuo sam svoju osobu kako me doziva. Nisam mogao da pomerim nijedan mišić. Podigao mi je glavu i pogledao me je u oči. Mogao sam da ga vidim kako stoji, ali nisam mogao da mu poližem lice. On je rekao, „Beni jel si tu?“ Nisam mogao da odgovorim. On me je pogledao i rekao, „Ne brini druže, imam te. Imam te, tu sam.“ Počeo sam da padam u neku tamu, ali onda su moja pluća uzela dubok udisaj i mogao sam opet da vidim.

Otišli smo kod doktora i od tada sam čuo mnogo reči poput, „kardiomiopatija“, „rak“ i „propadanje bubrega“. Sve što znam jeste da se ponekada osećam dobro, a ponekada…znate…jednostavno se ne osećam. Moja osoba mi da pilule.

Ovog jutra, čuo sam svoju osobu kako ustaje i tušira se. Vratio se u sobu i mirisao je tako divno. Pomogao mi je da ustanem, ali ovoga puta, mogao sam sam. Stigli smo do stepenica i opet su delovale kao da ih ima duplo više i da su strmije nego pre. Rekao je, „Imam te druže“ i poneo me je do dole. Obavio sam svoj posao i vratili smo se unutra. Otvorio je konzervu, stvarno, stvarno ukusnu konzervu hrane. Oh čoveče…obožavam ovo!

Opet je došao Džej. Kakvo divno iznenađenje! On i moja osoba delovali su nekako zabrinuto, ali svi su me mazili. Malo je delovalo kao igra, gde su svi akteri kao tužni, ali prave se da su srećni. Uskoro posle toga, još jedna osoba se pojavila. Imala je doktorske pantalone i ja sam se naslonio na nju.

Čuo sam ih kako pričaju. Svi su mi gledali u desne i pipali mi šape. Čuo sam osobu sa doktorskim pantalonama kako kaže, „To je vaša odluka, ali on je baš na tom mestu. Ne želim da vas pritiskam, ali pogledajte njegov nedostatak boje, ja sam iskreno šokirana što on uopšte može da stoji. Kao dodatak šapama i desnima, pogledajte ovo…“ pokazala je prstom na moje lice, „Ovo bi trebalo da bude roze. Belo je i ide ka žutom.“

Moja osoba i Džej  ušli su u drugu sobu da popričaju. Kada su se vratili, čuo sam moju osobu kako kaže, „Slažem se. Ne želim da čekam trenutak da bude u apsolutnoj agoniji.“ Iskreno da vam kažem, baš mi je bilo loše, iako sam bio na nogama i hodao. kao da mi je cela glava bila jako hladna, moje šape su se smrzavale, a zadnje noge nisu radile kako treba.

Doktorka je rekla, „Samo ću mu ubrizgati ovo u mišić. To je sedativ. Onda ću se sklonbiti malo, a vi možete da ga volite i mazite dok ne zaspi.“ Moja osoba me je poljubila u lice i pogledala u oči. Trudio se jako da ne zaplače. Doktorka mi je dala injekciju u nogu. Samo sam pogledao u moju osobu. On je tako sjajan. Uvek ću biti pored njega.

On i Džej su me mazili i govorili najlepše stvari – kako sam divan pas, kako sam uradio sjajan posao, koliko su zahvalni što su me imali u životu. Posle nekog vremena, moje um je počeo da brljavi. FOKUSIRAJ SE! Pogledao sam opet ka mojoj osobi. Mnogo ga volim.

Opet sam odlutao. FOKUSIRAJ SE! Mogu da vidim moju osobu. Mnogo ga volim. Uvek ću biti pored njega. On to zna. Jel sam zaspao? FOKUSIRAJ SE! Uvek ću ga gledati sa punim srcem…

Doktorka je rekla, „On izgleda baš ima jaku volju da ostane sa vama. Baš je jak. To je impresivno.“ Moja osoba je plakala i rekla: „Znam. Ovaj dečko živi za mene. On je najposvećenija duša koju sam ikada upoznao…“ Spojili smo glave i zatvorili oči. Osećao sam se dobro. Ne mogu tačno ni da objasnim. Pogledali smo se opet. Osećao sam se kao da se vozim na toj brljotini od uma, ali možda je bolje da legnem. Moja osoba mi je pomogla da se spustim. Čoveče, koliko je ovo dobar osećaj.

 

„Osetio sam kako me on i Džej maze i čuo sam kako mi pričaju. Mnogo me vole. Koliko sam samo srećan? Onda sam osetio stotine ruku kako me maze. Svi koje sam poznavao i sve koje sam voleo bili su tu, mazili me, češkali mi uši i onu tačku ispod ogrilice koja me tera da pomeram nogu. Svi ovo treba da probaju. Neverovatno je!“

Onda sam osetio kako mi doktorka dodiruje nogu. Da li sam vam rekao da je moja osoba morala da mi popravlja oba kolena? Od titanijuma su, ali me dobro služe, ali znate već…Malo sam se osećao škriputavo u poslednje vreme.

Dok su me svi mazili, doktorka me je ubola sa još jednom injekcijom u nogu, ali ovoga puta, dok je tečnost ulazila, moje noge su bile izlečene. Moja kolena su bila perfektna! I dok se tečnost kretala kroz moje telo, moj rak je nestao! I moji bubrezi su bili zdravi. I napokon, čak i moje srce je bilo celo, i zdravo! Kao da je oterana sva moja bolest. Neverovatno!

Video sam moju osovu, i Džeja, i ženu koja živi kod nas u kući, Šeli. Kao da su gledali u nešto i plakali. Prišao sam polako do njih da vidim. Delovalo je kao…Ne znam. Kao da je ličilo na mene, ali na mene kako sam izgledao dok sam bio bolestan ili umoran. Lice mi je bilo mutno, pa nisam mogao tačno da kažem, ali taj jadni pas je delovao kao da užasno pati.

Mogao sam da vidim da je moja osoba u isto vreme jako jako tužna, ali i da oseća olakšanje. Mnogo ga volim. Pogledao sam u to telo koje liči na mene i pogledao sam u njega…mislim da je tužan zbog njega…Skakao sam po sobi, kao klovn, ali delovalo je kao da niko neće da se igra i da su fokusirani na ono što maze i ljube.

Moja osoba je definitivno bila tužna. Naslonio sam se na njega, kao što sam to radio milion puta pre, ali nekako nije bilo isto. Kao da je njegovo telo bilo oblak i prolazio sam kroz njega. Zakoračio sam ka njemu i prošao kroz njega. Pa sam stao pored njega, seo kao dobar dečko i moje srce je šapnulo njegovom, „Ne brini druže, imam te. Tu sam za tebe.“

Nikada ga neću napustiti. On to zna.“

 

 

 

 

 

 

PODELI

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here