foto:politika.rs

Zbog šverca goriva na Dunavu budžet Srbije godišnje gubi više od 100 miliona evra. Reporteri „Politike” obišli su jedan od najproblematičnijih poteza kad je o ovoj vrsti krijumčarenja reč – 400 kilometara plovnog puta reke, od Beograda, preko Velikog Gradišta, do luke Prahovo.

Dunav je ovde u celom svom toku i najširi i najuži, najdublji, a možda i najlepši.

Od Velikog Gradišta do Prahova reka je prirodna granica između Rumunije i Srbije. Upravo ta vodena granica između dve države omogućava stranim brodovima da plove u međunarodnim vodama (po Dunavskoj konvenciji) – što je i zgodan način za brojne zloupotrebe. Svaka utabana putanja i tragovi guma, koji na ovoj lokaciji vode do obale – znakovi su pored puta da su šverceri ilegalno pretakali gorivo. Velika je zarada od ovog prljavog posla i meri se desetinama i stotinama hiljada evra, pa i ne čudi povezanost lokalnih krijumčara i posada inostranih i domaćih brodova koji se bave ovim biznisom.

Nekoliko je šema pretakanja goriva: najčešće se to radi na vodi, bez pristajanja plovila uz obalu. Na primer, brod koji je pun goriva krenuo iz Ukrajine je u međunarodnim vodama kod luke Prahovo i kreće se severno. U narednih 200 kilometara, između Srbije i Rumunije, ovo plovilo sa stranom zastavom je svojevrsna plutajuća ambasada, te je i njegova kontrola komplikovanija. Ulazna revizija (kontrola) ovog broda u našu zemlju obavlja se tek kod Velikog Gradišta. Ali, plovilo puno goriva ne ide do te tačke.

U međuvremenu, niz reku se „spušta” domaći brod koji regularno plovi desnom stranom Dunava u našim vodama i susreće se sa stranim brodom negde na sredini puta između Velikog Gradišta i Prahova. Tu pretaču naftu, završavaju posao, okreću se i vraćaju nazad – svako u svoju zemlju. Našeg krijumčara ovo gorivo košta pedesetak dinara po litru, bez akcize i poreza. Jasno je da je zarada velika jer se ova pretakanja uglavnom mere u tonama.

Milovan Rubežić, savetnik direktora Uprave carina, kaže za „Politiku” da šverc nafte na Dunavu može da se spreči samo boljom povezanošću i zajedničkim akcijama svih službi – tržišne inspekcije, granične i rečne policije, Bezbednosno-informativne agencije (BIA), kao i Poreske uprave.

– Brodovi su veoma zahvalni za krijumčarenje jer postoje veliki prostori – bunkeri, koji nisu dostupni u redovnoj kontroli bez izvlačenja plovila na suvo. Zato smo dogovorili korišćenje tri postojeća doka, gde bi hidraulikom brodovi mogli da se izvuku na suvo da bismo mogli da ih pregledamo i skenerom. Sumnja se i da su u mnogim plovilima već na brodogradilištima, u toku izgradnje, pravljeni tajni bunkeri koji služe za šverc – navodi Rubežić.

Zbog šverca akcizne robe, u koje spadaju cigarete i nafta, kao i krijumčarenja droge i ljudi, plovila često menjaju imena. Kada saznaju da su u operativnim podacima ili pod nekim nadzorom ili kontrolom, da bi zavarali trag, brodu koji je do juče, na primer, bio zaveden pod imenom „Ana”, menjaju ime u „Marija”. Takođe, krijumčari menjaju i sedište firmi i zastave brodova, jer ih neretko registruju u drugim državama.

U luci Prahovo mnogi brodovi snabdevaju se gorivom, a u okviru nje postoji i frišop (još dva frišopa su u Velikom Gradištu). Carinici i pripadnici granične policije koji ovde rade kažu da je luka Prahovo u staroj Jugoslaviji važila za drugu najveću luku (posle luke u Rijeci) za pretovar robe. Nalazi se na bitnom strateškom mestu – na izlazu Dunava iz Srbije, na tromeđi između Rumunije, Bugarske i naše zemlje. Sada je u privatnom vlasništvu i kažu da je u budućnosti očekuje modernizacija. Osim brodovima, šverc robe na delu između Velikog Gradišta i Prahova obavlja se i brzim čamcima i skuterima.

Nije nepoznata ni metoda postavljanja cevovoda pod vodom u pojedinim delovima toka ove reke, kako bi se nafta što lakše i neprimetnije krijumčarila.

– Sada krijumčari rade lukavije i ne približavaju brodove obali, jer su tada laka meta kontrole – dodaje Rubežić.

Naš sagovornik, koji je i nekadašnji načelnik unutrašnje kontrole carine, kaže da su primanja carinika dosta skromna i nedovoljna.

– Malo je i operativaca na terenu. Mi smo od svih državnih uprava koje se bave naplatom i punjenjem budžeta u najtežoj situaciji, a najveći doprinos dajemo, skoro polovina prihoda budžeta potiče od carine – zaključuje Milovan Rubežić.

Rumunski carinik, na primer, koji radi isti posao na ovom delu rečne granice, prima platu veću od 700 evra, a vođe smena imaju i više od 1.200 evra. Srpski carinik radi za 300 evra, što je ispod državnog proseka. Pritom, Rumuni stimulišu carinike tako što ih novčano nagrađuju kada otkriju švercere.

1 KOMENTAR

  1. Šverc kao komerc, lopovluk, kriminal, klimoglavstvo do najvišeg nivoa usavršeni. Srbija je rasprodala 22 tone zlata, a da li se zna za koje pare i gde su ti novci završile. To nije ništa, pre par meseci objavljena je pljačka pet tona zlata od strane borskog moćnika, zatim nelegalnih livnica zlata po Timočkoj krajini, krađa zlatonosnog mulja, srebra i para. O tome niti se zna nešto, a po svojoj prilici neće se ni znati, kao što se ne zna ništa o kidnapovanju Cvetkovića, a utrkivali se političari da ga spase. Izgleda da se spasio on sam. Spas za zlata nema, mrtva priroda.

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here