Vuk je došao u Kladovo s proleća 1811. u svojoj dvadeset i trećoj godini. Zbog otimanja ustaničkih glavara oko vlasti, Karađorđe je doveo u Beograd i, potom, proterao u Karavlašku, velike vojvode iz Negotinske krajine Milenka Stojkovića i Petra Dobrnjca, koji se posebno istakao prilikom osvajanja Kladova. Na njihova mesta Vožd je postavio svoje ljude. U Poreču je zavojvodio Jovu Stefanovića, u Kladovu Živka Konstatinovića Kladovskog, na čelo ustaničkog magistrata u Brzoj Palanci naimenovao je Jevtu Savića Čotrića, dotadašnjeg sovjetnika zvorničke nahije. O ovom svom daljem rođaku Vuk beleži da je bio veoma pismen i da ga je upoznao sa tajnama slova, čak ga je nazvao i svojim prvim učiteljem. Kada je imenovan u Praviteljstvujušči sovjet (1808),Čotrić je sa sobom poveo Vuka u Beograd, koji je pre toga bio pisar u lozničkoj vojsci Jakova Nenadovića. Kada ga imenuju na dužnost brzopalanačkog „komedanta“ i sudije, pod čijom je upravom bio i „đumruk“ u Kladovu, Čotrić opet sa sobom vodi Vuka kao carinika.

Vuk se obreo u kraju koji su ustanici oslobodili tek 1810. godine: 24. juna — Brzu Palanku, 2. septembra — Kladovo, 7. septembra — Prahovo i Negotin.

Related image

Vuk Karadžić sa 29 godina, naslikao Pavel Đurković 1816. godine

Njegova carinska nadležnost nije bila ograničena samo na Kladovo, posebno 1812. kada za poslove oko „đumruka“ odgovara Hajduk Veljko, već i na Bukovče, Bregovo, Brzu Palanku. Vuk putuje po Krajini, od Golupca do Poreča, od Poreča preko planine Miroč u Brzu Palanku. On često boravi u Negotinu kao gost Hajduk-Veljka.

Iz Vukovog spisa „Geografičesko-statističesko opisanije Srbije“, koji je objavio u svom zabavniku Danica za 1827. godinu, saznajemo kakvi su tada bili putevi u Krajini. „Od Golupca do Poreča mora se često preko takvih strmena ići da je teško i konja prevesti, akamoli s kolima proći, od Poreča pak preko Miroča u Brzu Palanku može se proći s kolima, ali je vrlo strmeno, osobito od Porečke rijeke do na Planinu.“

Vuk nije obavljao samo carinske poslove.

U molbi upućenoj 8/20. maja 1842. godine knezu Mihailu pominje da je 1812. bio poslat od Soveta kao komesar vrhovnog vožda Đorđa Petrovića u Vidin Mula — paši „radi kojekakvih dogovora“, kao i da je po voždovoj zapovesti bio sudija i upravitelj u Brzoj Palanci do 1813. godine.

O Vukovom lagodnom životu Sima Milutinović Sarajlija ovako prepričava reči Jevte Savića: „Kakve dve služavke imade, koje ga dan i noć služe kao dve vile. — One ga svlače i oblačepostelju nameštaju i jesti mu donose. S njima ti on sve svoje suviše vreme provodi, koje mu prekodnevni drugi poslovi dopuste. Te to li je uzrok, rečem mu ja, pomislivši u sebi da je s lučem tražio ne bi bolje našao. Prođi ga se dakle. Sad verujem da baš nehma kad. Čudim se kako i jesti vremena ima. A već znam da ko i zec sa gledećim i otvorenim očima spava da mu krasavice izpred očiju ne iščeznu.“Krug Vukovih prijatelja u ovim krajevima, pored Savića, činili su Stefan Živković, beogradski trovac koji je u Negotinu bio savetnik Hajduk-Veljkov, Stefan Živković Sremac, pisar u Sovjetu, koji se 1811. oženio Savkom Čarkadžijom, Vukovom rođakom, prevodilac Fenelonovog dela „Priključenija Telemaha“, po čemu je i dobio nadimak Telemak. Sa ovim su u Brzoj Palanci bili i njegov brat Simo i Vukov rođak Obrad Tomić, te Petar Tomić iz Vršca, pesnik, nekadašnji pisar Dobrnjčev, Arsa Andrejević zvani „Kastriot“. Sa svima njima se Vuk dopisivao ili ih je pominjao u spisima. Stanoje Marković, iz Negotina, pa Konstatin Pavlović, Petar Nedeljković i Matija Živković, takođe iz ovog kraja, pretplaćuju se na Vukov „Srpski rječnik“ iz 1818. goline. Na Vukovu knjigu poslovica (1836) pretplatiće se mlađi brat Hajduk-Veljkov Milutin, poslednji negotinski vojvoda. Na drugo Vukovo izdanje „Rečnika“ (1852), među 35 pretplatnika biće: episkop timočki, činovnici, učitelji, trgovci, kalfe i šesnaest krajinskih škola. Na knjigu „Praviteljstvujušči sovjet serbski“ (1860) biće upisano čak 98 pretplatnika iz ovog kraja.
Related image

fotografija Vuka Karadžića u starosti

U Negotinu je živela udovica krajinskog kneza Mihaila Karapandžića „plemenita gospođa Sara Mihailovica ot Karapandžić“, kako je Vuk oslovljava među pretplatniiima na „Srpski rječnik“ (1818). Ona je bila i jedini pretplatnik na Vukovu „Pjesmaricu“ (1815), čak je za Vuka zabeležila dvadesetak narodnih pesama. Iz obimne njihove prepiske očigledno je da je bila Vuku veoma naklonjena: „Ja Vas svagda pred očima imam i nikada ve zaboravit neću do mojega časa poslednjega.“

Golub Dobrašinović pretpostavlja da je među njima postojala ozbiljnija veza : „Kada je u nemaštini naumio da napusti Beč, Vuk je poželeo službu neku u Negotinu„uhljebija“ radi, a možda i Sari da bi bio bliže. Molio ju je da se o tome raspita. Ona se spremno odazvala: pisala je o tom knezu Jakovu, nastojala u tom smislu i preko drugih, ali po svoj prilici uzaman, stoga savetuje Vuka da se sam neposredno obrati oberknezu, ako, veli, i ne misli ozbiljno na prelazak, da vidi bar šta će mu „otpisati“. Vuk je Saru i u Beču očekivao. Uzalud očevidno: u bolesti i žalosti njoj, reklo bi se, nije više bilo do toga. S njenim pismom od 4. avgusta 1817. prekida se (ili završava) njihova prepiska.

Image result for vuk stefanović karadžić

Iz Vukovih kazivanja poznatom ruskom slavisti Izmailu Ivanoviču Sreznjevskom, saznajemo da je Vuk upravo u Negotinskoj kraj ini počeo da pažljivo sluša narodni govor i beleži sve što mu se u njemu činilo zanimljivim: „Osobito mi je bilo korisno vreme kada sam u leto 1813. godine bio sudija u Brzoj Palanci. Tu sam pažljivo slušao seljake kad se sude, pa sam svaku nepoznatu mi reč odmah beležio na hartij i bez ikakvog književnog cilja, o kome tada nisam ni sanjao, nego onako, za sebe.“

U Negotinu je Vuk zabeležio prelepu narodnu ljubavnu pesmu „Devojka sa tri ljubovnika“ i više drugih narodnih lirskih i epskih pesama, za koje nije naznačio da su iz negotinskog kraja, opisao je običaje vezane za Đurđevdan i krsno ime, kao i običaje kraljica i lazarica, slušao legendu o smrti Marka Kraljevića, opisivao je narodni život.

Image result for vuk stefanović karadžićVuk Karadžić u srednjim godinama

U prvom i drugom izdanju „Srpskog rječnika“ (1818; 1852), posebno u geografsko-statističkom opisu Srbije, detaljno je opisao Negotinsku krajinu, „ravninu“ i pojedina mesta (Negotin, Kladovo), planine (Miroč, Porečke planine, koje dele Poreč od Krajine i Ključa), reke (Dunav, Timok, Porečka reka) i Đerdap, ostrva (Poreč), izvore (Caričina), manastire (Bukovo, Vratna), zidine i utvrđenja (Kulič, Kostolac, Ram, zidine u Gradištu, Golubac, Miloševa kula); popisao je 69 sela negotinske i kladovske nahije.

Vuk je iz prve ruke sakupio podatke o događajima u ovom kraju iz vremena Prvog srpskog ustanka i o učešću ruske vojske u ustaničkim borbama u Negotinskoj krajini. U Negotinu se sprijateljio sa Hajduk-Veljkom Petrovićem, čije će žitije toplo napisati i objaviti u prvom godištu „Danice“ (1826), započinjući značajan posao koji je s pravom ocenio: „kao srpski Plutarh“. Načiniće i kraće životopise Pavla Todorovića i Danila Aleksijevića, koji su, takođe, bili vezani za Negotinsku krajinu.

Gotovo u svim Vukovim delima nailazimo na pomen Negotina i Negotinske krajine.

Njegov susret sa ovim krajem u mladosti, kada je tek započinjao svoj put, bio je dobra kob i za njega i za sve nas; u Negotinskoj krajini je sam početak Vukovog otkrivenog našeg „istočnog traga“.

Miodrag Maticki

Tekst preuzet iz časopisa za književnost, umetnost i kulturu „BUKTINJA“ Broj 28
glavni i odgovorni urednik Goran Vučković | Izdavač „Krajinski književni klub“ Negotin, 2011

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here