Monah Arsenije je u svojoj knjizi BOG I ROKENROL, između ostalog, objasnio i šta je to ljudska duša.

Pročitajte, možda vam pomogne da shvatite važnost vaše duše…

Резултат слика за monah arsenije

Monah Arsenije

Kako to zaceljuje duša, kako zarasta rana na duši? Kako neko ili nešto može da rani
dušu, kada duša nije organ, ne zna se gde je niti šta je, ne može da se opipa, lokalizuje ni ograniči? Ali duša ipak postoji, sa tim će svako da se složi.

Od čega je sačinjena duša? Pošto duša može biti povređena, znači da postoji, stvarna je i živa. Neživa stvar ne može biti ranjena ili povređena, ona može biti samo oštećena. Ranjena duša boli. Nešto boli u grudima i utiče na celo ljudsko biće i telo. Duša je sačinjena od nekakvog nematerijalnog, duhovnog tkiva. Kao što telo može biti povređeno, isto tako biva i sa dušom.

Postoje male duševne rane, ne mnogo duboke, koje lako prolaze i brzo se zaboravljaju. Postoje i one koje duže traju i više bole, za čije je isceljenje potrebno duže ili dugo vreme. Postoje povrede duše koje postaju neisceljive „žive rane“ od kojih duša pati celog života, a postoje i ona duševna ranjavanja koje ona ne može da podnese i od kojih duša umire.

U narodu se kaže da „vreme sve leči“. Većina duševnih bolova vremenom se ili smanjuju ili
potpuno prolaze, kao što kod ranjenog tela odmah posle povrede dolazi do zgrušavanja krvi i stvaranja kraste, što štiti ranu od spoljnih uticaja i zaustavlja gubitak krvi. Zatim počinje ubrzano stvaranje mladih ćelija vezivnog tkiva koje prorastaju ranu u svim pravcima, stvara se nova koža, krvni sudovi i nervni završeci. Napokon, stara krasta otpada i na mestu rane ostaje novo rumeno tkivo, koje ubrzo postaje kao i ostali delovi tela ili ukoliko je rana bila dublja – ožiljak.

Čovek nije svesno izvršio ovu akciju, a još manje je telo, samo po sebi, to moglo da zna. Nešto je drugo rukovodilo ovim procesom, nešto što mnogo bolje zna ljudsko telo i njegov život, mnogo bolje od samog čoveka.

Резултат слика за krst i sveti duh

Tok zarastanja telesnih rana je dobro proučen tokom vremena i medicina ga solidno poznaje jer je mogao da se vidi, prati i ispituje, dok su, u isto  vreme, povrede i isceljenje duše, kojima se prilično površno i neuspešno bavi savremena psihologija i psihijatrija, jedne od najvećih tajni za ljudski um. Duša je mnogo osetljivija od tela, zato što je duhovno tkivo, od kojeg je sačinjena, mnogo finije i savršenije od tkiva kože, ligamenta i kostiju.

Na dušu najčešće uopšte i ne mislimo i gotovo da smo spremni da kažemo da tako nešto i
ne postoji, ali kada duša zaboli ili se veoma obraduje, onda smo svesni i sigurni da u nama ima nešto što je živo, što je istovremeno i biće za sebe i nerazdvojivi deo nas.

Duša ima neki svoj život, skriven od naših čula, ali od njenog života zavisi ono što je čoveku najvažnije, mnogo važnije od telesnog zdravlja. To je unutrašnji mir, ispunjenost, spokoj, radost i želja za životom. Kada je duša ranjena, sve ovo biva uzdrmano u čoveku ništa više ne vredi niti ga može utešiti, ni dobro telesno zdravlje, niti materijalno bogatstvo. Kako to zarasta rana na duši, kada smo spremni da kažemo da duša možda i ne postoji?

Ali duša ipak boli i taj bol vremenom ili raste ili prolazi. Mi ne možemo da iscelimo svoju
dušu tek tako, samo ako to poželimo, kao što to ne možemo da učinimo sa telesnom ranom kojoj možemo da pomognemo, da eventualno ubrzamo, ali suština procesa je van našeg domašaja. Tako je i sa dušom.

Duša je stvorenje, ali duhovno, bestelesno.

Сродна слика

U svakoj stvari, da bi postojala i održala se, mora da vlada unutrašnji sklad, harmonija, odnosno ispunjavanje određenih zakonitosti. Ukoliko u materiji dođe do poremećaja tih zakonitosti, ona se ili menja ili raspada. Ako u duši dođe do poremećaja njenog unutrašnjeg sklada ili ustrojstva, duša se menja. U njoj postepeno nastaje haos, olujni poremećaj njene duhovne atmosfere. Međutim, duša nije vazduh ili voda koji se sami po sebi polako umiruju kada prođe poremećaj.

Isceljenje duhovnog tkiva duše ne leči samo vreme, već ista ona sila koja uči i telesne ćelije šta treba da čine odmah posle povrede. Zbog čega ta sila može podjednako dobro i efikasno da isceljuje i telesne i duhovne rane? Zato što je ta sila sazdala, ni iz čega, i duh i materiju, zbog toga ta sila vrlo dobro zna kako da reparira ono što je već jednom
sačinila.

Kakva je razlika između duha i materije?

I jedno i drugo je stvoreno, i jedno i drugo je tvorevina, pa opet se tako mnogo razlikuju. Ali dublje gledano, razlike u suštini nema.

Резултат слика за molitva devojčica se krsti

U osnovi svega je Božanska energija, Božija ljubav. Materija je sabijena, pa se može opipati i videti, dok je duh prozračan, ali Sveti Duh drži i jedno i drugo. Kako nešto što ne može da se opipa može da bude povređeno i kako to isto može da se isceli? Duhovno tkivo duše je sastavljeno od nekakvih vlakana sile, strujanja, bogoenergetskog pokreta, koji sačinjavaju isprepletanu mrežu u kojoj se nalazi duša duše, kao moždano tkivo u mreži najfinijeg vezivnog tkiva.

Ta duša duše je kao žlezda koja luči život. Telesne žlezde luče hormone, najvažnije supstance u organizmu, bez kojih je životni proces nemoguć. Duša luči duhovne hormone od kojih zavisi celokupni mikrokosmos ljudskog bića. Bog, koji je stvorio, jedini zna kako se leči duša. On je njen roditelj i lekar. Haos i uznemirenje duhovnih sila duše On zna kako da povrati u sklad, On jedini zna kako da umiri, a to od Njega dobijamo putem jedne posebne akcije koja se zove molitva.

Postoji i vreme kada se duša raduje. Kažu: „zaigrala mi duša“, „zaigralo mi u grudima“.

Сродна слика

Šta to može da „zaigra“, da se razveseli tako osetno, tako živo, nešto što je bestelesno, nešto u čije postojanje nismo ni posve sigurni? To nisu tkiva i nervi, to je duša. Ona se raduje čisto kao dete, ona „zaigra“ od radosti. O, Gospode, kako da zadobijemo što više radosti, a što manje bola? Šta se to dešava sa duhovnim silama duše, u njenom duhovnom tkivu kada se ona raduje? Kakav je to proces tada u toku?

Kada je radost prisutna u duši duše, tada ta skrivena duhovna žlezda luči više života, više esencijalnih duhovnih hormona i život buja, cveta i donosi plod. Kako dobaviti što više duhovne radosti svojoj duši, a što manje bola? Pa, ovo pitanje i jeste suština svete Pravoslavne vere i glavni razlog Hristovog dolaska na zemlju: pobeda i uništenje greha, isceljenje duše, njeno ozdravljenje, rast, zrenje i donošenje roda. A njen rod jeste vrlina koja joj daje krila kojima ona lako proleće kroz ovaj život u telu, i koja joj, što je najvažnije od svega, daje silu da po telesnoj smrti uzleti, bezbedno prođe kroz podnebesje i sigurno stigne u večni život.
• • •

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here