Živojin Žika Bolbotinović

 

Živojina Žiku Bolbotinovića svi u Timočkoj krajini, ali i širom Srbije, znaju kao vlasnika “Tekijanke“, uspešnog biznismena koji u vlasništvu ima hotel na Dunavu, brod  i lanac maloprodajnih objekta sa četiri stotine zaposlenih… I to je sve.

Ali, iza te zvanične ličnosti krije se čovek čiji život prevazilazi radnju najvećeg filma ikad snimljenog. Njegovo detinjstvo koje je delom proveo u staroj Tekiji,  bilo je ovo: siromaštvo, rad od četiri ujutro do prvih zvezda, krvava stopala po oštrom otkosu, promrzle noge koje krvnički bole, čežnja za još jednim zalogajem kačamaka…

Živojin  otvara vrata svog srca, na kojima je težak katanac, i otvoreno, iskreno, ljudski, govori o svom životu. Sve to iz jednog razloga: da pokaže mladim ljudima da je sve u životu moguće uz jaku volju, pošten rad i Božiju pomoć.

Deo stare Tekije koje više nema
Deo stare Tekije koje više nema

 

DEDA NIKOLA – HEROJ ZA SVA VREMENA

U životu svakog čoveka postoji osoba koja je pečat njegove ličnosti, koja je uzor, koja utiče na formiranje misli i tok života. Osim roditelja, u životu Žike to je bio njegov deda po ocu, Nikola Bolbotinović.

Nikola je bio heroj, i kao otac, i kao ratnik, i kao čovek.  Ali, to je suvišno reći jer ćete i sami isto zaključiti iz Živojinove ispovesti.

-Moj deda Nikola učestvovao je u balkanskim ratovima od 1914. do 1918., a nakon bitke na Ceru bio je zarobljen i u logoru u Mađarskoj gde je proveo, i preživeo, četiri godine. Sa mojom babom imao je šestoro dece. Bili su gola sirotinja, deda je crnčeći nadničio da ih prehrani – počinje Žika priču, pa zastane, teško mu da govori, preplavile ga emocije.

-Jednog dana, jednog sumraka, kada se premoren vratio iz nadnice zatekao je svoju decu gladnu i uplakanu. Žena, moja baba, ih je ostavila i pobegla za bogatijeg…Nikada moj deda nije rekao kako se tada osećao, ali ja znam… – zastaje Živojin, uzdahnee, pa nastavlja: – Nakon toga, morao je decu da ostavlja same, morao je u nadnicu, morao je da ih hrani. Prođe par dana, on se vrati iz nadničenja, kad zatekne praznu sobu, samo dečica na sredini uplakana. Baba je došla i pokrala sve stvari, odnela krevete, ponjave, tanjire, sve!

Nezaboravljeni deda Nikola
Nezaboravljeni deda Nikola

Deda Nikola je sa decom spavao na podu, bez pokrivke. Žuljevite, ispucale, bolne ruke bilo je sve što mu je ostalo. I gladna dečija usta. Nadničio je, poslednji atom snage dao je za bogataše, ali nije jadikovao, morao je da ishrani decu.

U tom periodu doživeo je strašnu tragediju: dvoje dece, blizanci od oko dve godine, umrlo je od tuge za odbeglom majkom.

To je Nikoli ostavilo težak žig na srcu. Koliko, samo je on znao.

Nikola se nikada nije ženio, ceo život posvetio je svojoj deci.

 

 OTAC NAJDAN JE BIO SLUGA OD SEDME GODINE

Da bi deca preživela, deda Nikola je bio prinuđen da svog sina Najdana, Živojinovog  oca, odvede u gospodarsku kuću udaljenu sedam kilometara da bude sluga i u šumi čuva stoku. Najdan je svakodnevno plakao, ali je imao šta da jede.

-Deda je znao da moj otac danonoćno plače, to ga je bolelo kao da mu sabljom presecaju srce, ali je istrpeo jer je jedino tako mogao da mu spase život da ne umre od gladi. Istrpeo je do početka jeseni, a onda je uspeo da mog sedmogodišnjeg oca smesti da u Tekiji bude sluga kod porodice Petranjesković. To je bilo bogato gazdinstvo. Imali su stoku, klanicu, kafane… Moj otac je tu ostao godinama, a njegova vrednoća i poštenje učinili su da postane nadzornik za sve čobane u tom gazdinstvu – govori Živojin.

Najdan i Jovanka Bolbotinović
Najdan i Jovanka Bolbotinović

Gazde su uvidele koliko je Najdan vredan, odgovoran i pošten, pa su rešili da svoji jedinicu Jovanku udaju za njega. Jovanka, Žikina majka, kasnije je pričala da Najdana u početku uopšte nije volela, ali se to ubrzo promenilo. Izrodili su četvoro dece: Živojina,  Vericu, i nedavo preminule Dragana i Ljilju.

-Moj otac nije imao ni dan škole. Naučio je da piše tek u vojsci, u Demir Kapiji, gde je poslat nakon što je krajem rata bio mobilisan u partizane gde je bio ranjen u predelu glave – kaže nam Živojin.

 

 

SPAVALI SMO PETORO U JEDNOM KREVETU

Žika se rodio 1953. godine. Imao je detinjstvo za koje je malo reći da je bilo teško.

-Živeli smo na salašu, oko šest kilometara udaljenom od stare Tekije. Imali smo jednu sobu napravljenu od blata u kojoj su jedva stala dva kreveta, toliko je bila mala. Majka i otac spavali su u jednom, a nas četvoro dece i deda u drugom krevetu. Ležali smo popreko, a da nam noge ne bi visile deda je stavio klupu ispred kreveta da naslonimo noge. Krevet je bio od slame i cele noći nas je bockao. Ponjava nas je grebla jer je bila od kozje dlake – nastavlja priču Živojin.

Prva kuća u kojoj su živeli Bolbotinovići
Prva kuća u kojoj su živeli Bolbotinovići

Oko te kućice bila je stoka, nekoliko ovaca, koza, kokošaka, dve krave. Sve što se proizvede moralo je da se proda da bi mogli da prežive. Ipak, nikada nisu bili gladni, ali nikada nisu bili ni siti. Svako bi dobijao svoj deo hrane, najčešće sir, mleko i kačamak. Uvek bi hteli još malo, ali nije imalo. Žika je čak, dok bi deda dremao u podne, pokušavao da prođe pored njega i ukrade hranu za sebe, brata i sestre. Ali, deda Nikola bi ga uvek spazio i taj podvig nikada nije uspeo.

 

 

 

DETINJSTVO PAMTIM PO KRVAVIM STOPALIMA I PROMRZLIM NOGAMA

-Od kad pamtim za sebe, valjda od svoje četvrte, pete godine, ja sam radio. Mi deca smo čuvali stoku, želi srpom, kosili, sakupljali seno i vozili volovskim kolima koje su vukle krave, kopali, radili sve zavisno od doba godine. Svako od nas je jednom godišnje dobijao opanke koji bi se brzo iscepali, naročito na tabanima. Najgore je bilo kada smo išli da kosimo. Tek otkošena trava je probijala pocepan đon opanaka, bola nas kao iglama. Svo vreme košenja nama su krvarila stopala, pravile se rane, taj bol je neopisiv. Morali smo da hodamo, a svaki nam je korak bio pakao – priseća se Živojin.

I tokom zime je bilo teško. Vodu su nosili pola kilometra, a za stoku su topili sneg. Kako nije bilo dovoljno sena, koze su morale da se vode da brste šiblje.

-Kada je na mene dolazio red da vodim koze znao sam šta me čeka. Morao sam par sati da stojim pored njih, a zima jaka. Opanci su hladni, kao da si bos, to znaju samo oni koji su to doživeli. Noge su mi bile toliko smrznute da ih nisam osećao. Kada bih došao kući, nastajali su jezivi bolovi dok su se noge toplile na peći. To se ne može rečima opisati. A nakon bolova počinje neopisiv svrab. Cele noći svrab, to ne mogu zaboraviti – otvoreno govori Žika.

Njegovo detinjstvo bilo je toliko siromašno da su deca jela na smenu. Imali su jedan tanjir i dve drvene kašike, pa četvoro dece nikada nije imalo zajednički obrok.

Levo brat Dragan, u sredini Živojin, desno sestra Ljilja
Levo brat Dragan, u sredini Živojin, desno sestra Ljilja

Iako sirotinja, poštenje je bilo na prvom mestu. Evo i primera: najžešće batine koje pamti dobio je od majke. On i njegov brat i sestre su vraćali krave iz paše, pa su zastali ispod tuđe jabuke. Krave su jele popadalo voće, a deca brala i željno jela jabuke sa drveta. To je s obližnjeg brda video komšija i počeo je da dovikuje vlasniku jabuke: “ Najdanovi hajduci kradu jabuke!“

-Dovikivanje je čula majka i kada smo se vratili ljubazno nas je dočekala i uvela u kuću. Zabravila je vrata i onda naredila da se svučemo skroz goli. Išibala nas je tako gole po celom telu, a onda izbacila napolje bez ikakave odeće. Tako izubijani i goli dočekali smo oca koji nas je uveo u kuću – govori Žika.

 

DEDA NIKOLA IH SPASIO OD GROMA

Na salašu su bile strašne kiše i još strašnija grmljavina. Pucalo je i sevalo na sve strane. Deca su se tada mnogo plašila. Kako je deda Nikola bio izuzetno pobožan i postio sve postove od kada su mu preminul blizanci, sva deca bi se za vreme grmljavine sakupila oko njega jer “neće njega grom, dedu i Bog voli“.

-Jednom smo bili sami sa dedom i počelo je jezivo da grmi. Šćućurili smo se oko njega, a on nas je sve zagrlio. Najednom je tako strašno puklo da smo na trenutak ogluveli. Čim je nevreme stalo, izašli smo da vidimo gde šta se desilo. Imali smo šta i da vidimo! Na samo tri metra od nas grom je udario i pobio nam oko 30 jagnjadi! Čudom smo preživeli! Spasio nas deda, mislili smo tada – kaže Žika.

Jagnjad su bila spremna za prodaju, tako da je porodica doživela ogroman finansiski gubitak.

Iako sirotinja, u porodici se poštovao red. Otac bi uveče svakom dao zadatak šta će sutradan raditi i to se strogo poštovao. Svi su bili složni, osećala se međusobna ljubav, ali od silnih poslova malo je bilo vremena da se ona iskaže.

 

NISAM NI ZNAO ŠTA JE ROĐENDAN

Iako sirotinja, u porodici se poštovao red. Otac bi uveče svakom dao zadatak šta će sutradan raditi i to se strogo poštovao. Svi su bili složni, osećala se međusobna ljubav, ali od silnih poslova malo je bilo vremena da se ona iskaže.

Najveća svečanost za Žiku, njegovog brata Dragana i sestre Ljilju i Vericu bio je ponedeljak. Tada su se majka i otac vraćali iz Tekije gde su nedeljom prodavali robu i donosili deci bombone.

-Silazili smo da ih presretnemo, toliko nismo mogli da sačekamo. To je bila najveća i jedina poslastica koju smo imali. Sada se slave rođendani, možda su druga deca i tada slavila. Mi nismo znali čak ni kada su nama rođendani, niti nam je ko čestitao, a kamo li da bismo dobili nešto.

Još jedan se događaj urezao u Živojinove misli.

Imao je šest, sedam godina i kada je sa sestrom prao noge u lavoru, slučajno ju je udario u glavu. Devojčica se onesvestila, a mali Živojin je mislio kako je ubio sestru. Zbog straha, tuge i griže savesti, odjurio je pravo u šumu.

Živojin kao dečak
Živojin kao dečak

– Dva dana i dve noći bio sam sam u šumi. Jeo sam šumske plodove, vodu pio sa potoka. Čuo sam kako me traže i dozivaju, ali im se nisam javljao. Tek kada je brat Dragan počeo da doziva i da viče kako je sestra živa, ja sam izašao. Jedan od razloga što sam se javio bratu bio je i da mu pokažem zečiće. Našao sam zečiju rupu i male zečiće, igrao se sa njima, oni su pravili društvo – govori nam Živojin

 

 

ODLAZAK DEDA NIKOLE

Celo detinjstvo i odrastanje Žika je proveo pored dede. Od njega je čuo životne lekcije, upijao njegove savete, ali ga i gledao kako se muči da njima deci bude bolje. Nikola nije mnogo govorio o ratu, zarobljeništvu, ali je naložio svima da na njegovoj sahrani ne prime babu, njegovu ženu koja je napustila decu i zbog koje su blizanci, njena krv, umrli od od tuge.

-Mnogo kasnije, kada smo već poodrasli, baba je pokušala da kontaktira sa nama, ali mi to nismo hteli. Čak je pokušala da svoj stan ostavi nekom od nas testamentom, ali smo mi odbili pa je stan nasledila država. Sve je frapiralo kada je, bez imalo griže savest, došla dedi na sahranu. Nisu je primili – kaže Živojin.

Žika je bio u vojsci 1972. godine. Dan vojnički, običan, kao i svaki drugi. Onda je dobio telegram. Deda je umro. Neće ga dočekati iz vojske.

-Prestao sam da dišem. Prestao sam da mislim. Prestao sam da osećam. Najednom, kao da sam čuo kako mi se odvaljuje komad srca i pada na beton. Nema ga više. Nisam shvatio. Onda su krenule suze… – prigušenim glasom, promuklo, jedva čujno, kaže Živojin.

Vojska mu nije dala dopust da ode dedi na sahranu…

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here